paulicaa

...otkud početi...
...sve se čini prazno...
...i samo...
...počela sam opet pisati...osiječam da me guši...bol u grudima...čekam samo da vrisnem...al nemogu...čakam da se vrate oni dani...dani sreće...dani ljubavi...dani bez suza i boli...čekam...bojim se da je moje čekanje uzaludno...bojim se da ako stanem korak naprijed da ću otići predaleko...ako stanem korak natrag da ču pasti opet u onaj ponor u kojem sam bila nekad...a sad...sada je taj ponor tu...i čekam da nestane...čekam svitanje sa smiješkom bez suza...čekam nešto nemoguće....samo se bojim da ako padnem u taj ponor da odnosim sve sa sobom...ne sve...ali sebe...mada znam...nikom nije stalo...sama sam...nemam nikog...prijatelji za koje mislim da su mi prijatelji...poćela sam shvačati da nisu...da su to samo maske koje stavljaju dok nešto trebaju...a ljubav...počinjem se bojati da tog nema...jer ona polako nestaje...a ja ostajem sama...nije bitno...znam da će se sve to ljudima vratiti...možda ne sad...možda za koju godinu...al nije bitno...tad će i oni znati što znači VOLJETI....